”Sinko, dozvoli da ti Ćiro nešto kaže…”
Ljudi lažu. I filmovi lažu. Neću ih više gledat’. Odričem ih se zauvijek.
Kad sam bila manja gledala sam ”High school musical”, bila zaluđena Zacom Efronom (sve
dok ga nisam vidjela s trulim zubima, najgori prizor ikad) i sanjala sam da će srednja biti jako
zabavna i da ćemo svi biti sretni i imati dobre ocjene, da će se dogoditi ljubav (”za kakvu
nikad niste čuli”, kak’ bi rekao TBF). Na kraju smo završili nesretni, umorni i jadni, a jedina
ljubav koja se dogodila je ona prema kebabu. I tako…nakon toga se nadaš da će ti barem na
faksu biti kao u filmu. Puno zabave, malo učenja i prolaz k’o kuća. Da…pogodi kako je
zapravo. Zabave ima (ak’ išta valja, to je ekipa), učenja bi trebalo biti, al’ se teško natjerati, a
prolaza…Hm…Vidjet ćemo.
Uglavnom, drugi mjesec faksa je u tijeku, a meni je muka više nego od šećerne vate u
lunaparku. Ili od soje u menzi. (Tak’ ti je to kad misliš da su ćufte, a ono Sodoma i Gomora.
Kao da šlapu jedeš.) U početku sam bila puna elana, a sad kako dani prolaze samo se želim
umotati u dekicu, pustiti ljubić i plakati. #NEDAMISE. Nakon cjelodnevnog boravka na
faksu, nemaš snage gledat’, a još manje učit’. Dođu kolokviji, a tebi mozak još na paši. ”I šta
sad? Sad zovi HAK.”
Al’ natjera se čovjek nekako. Teško, ali natjera se i nauči. I fakat je sretan onda. (Nova sam u
Zagrebu, moram učit’ njihove riječi. No hard feelings.) Eh da… i onda dođeš na test i poželiš
spakirat’ stvari i otić’ na Bahame. (U Moskvu nemoj. Tamo nema kafana.) I onda se zapitaš je
l’ s tobom sve u redu. Počneš sumnjati u svoje sposobnosti, intelekt i ciljeve.
Nikada mi to neće biti jasno. Ponekad mi se čini kao da oni koji ništa ne rade, bolje prolaze.
Možda je to zato što se manje živciraju. Voljela bih jednom doći na ispit ”turistički”, bez
nervoze, bez zanimanja za prolaz…što bude, bude. Ali to je nemoguće kod nas emotivaca i
perfekcionista. ”Al’ nije u šoldima sve”, tako i nije sve u prolazu. Mislim…Je, ali i nije. Prolaz
je bitan zbog diplome jednoga dana, ali i ako ne prođeš, nemoj se bedirati, nemoj dozvoliti da
ti jedan pad pokvari sve, da ti jedan zalogaj zgadi kebab zauvijek. Nisi samo ti kriv. Kriva je
kuharica koja stavi malo umaka i mesa pa ti izbjegne najbolji dio. Ali zato ćeš drugi put znati
da više ne ideš tamo nego na drugo mjesto. Bolje ćeš izabrati, potrudit ćeš se. Tako je i s
faksom. Ima rokova. Ne uspiješ li iz prve, uspjet ćeš iz druge, pete, šeste…nebitno. Uspjet ćeš.
Samo se trudi i radi.
I još jedna stvar, pronađi prijatelje na faksu. Pregazi ponos i zatvorenost i reci kolegici do
sebe:”Bok, ja sam Romeo, budi moja Julija.” Dobro, nemoj to reć’. Ispast ćeš jadan, osim ak’
si na Filozofskom ili na Glumačkoj. Onda si ju osvojio.
Al’ shvatio si poantu. Samo budi svoj, budi pozitivan i ne daj na sebe. Jednog dana ćeš ipak
otić’ na one Bahame, ali ovaj put s kolegama s faksa i diplomom u ruci. Vidjet ćeš, snovi se
jednom moraju ostvariti.
Ines Topalović
